Čudo najkraće traje!

Odakle mu pravo, znati me ovako?

Juče, prvi put posle tri meseca, on i ja. Oči u oči. Nije bilo tako strašno. Bilo je lako odglumiti da mi je svejedno. Ne mogu dopustiti sebi da mu ponovo verujem, zbog hiljadu i jedne kontradiktornosti u njegovim rečima. Glumim da dobro funkcionišem kada sam sama, što opet nije baš u potpunosti tačno. Prija mi biti sama u kući, pojačati muziku do kraja i uživati. Ali, i meni je ponekad, samo ponekad potreban stisak ruke, čvrsti zagrljaj.  I meni je potreban neko pred kim neću morati glumiti, neko ko će voleti sve ono što vešto prikrivam. Neko, ko će zaslužiti da pored njega ja budem jednostavno ja, bez pretvaranja. I ko zna, možda nekada nađem nekoga takvog. Možda će taj neko biti bolji od njega. Ili možda gori? Isti neće biti, nikada niko, sigurna sam u to. 

A ja i dalje dižem čaše, u njegovo zdravlje, i sreću. I sinoć sam. Bez obzira na preveliku količinu informacija koje su došle do mene, ja sam se provela, onako kako dugo već nisam. A eto, muzika je išla u moju korist. Ili na moju štetu? Bile su sve naše pesme. 

Private emotion. Flashback.

Januar, zima pod prstima. Nova godina. Najlepši susret.

-Dugo te tražim.

Listen to your heart. Flashback.

Zvoni telefon. Klecanje kolena.  

-Hej.

Ćao.

-Znaš li ko je? Želim da te vidim.

Kako si lepa. Flashback. 

-Neću nam pružiti to zadovoljstvo da se vidimo večeras. A želim te.

Bolesni od ljubavi. Krenem baš nikuda i sretnem te tad. Flashback.

 Leto, fest, najlepša noć. On i ja.

-Nemoj da ideš, ostani još.

I ne, nije to sinoć bio najbolji izlazak u mom životu. Ima ona jedan, davni. 

Ali, prećutaću.

Postoje stvari koje je najbolje prećutati. 

Ali, prekasno je. 

Mrzim.Mrzim tu reč "prekasno".